Napominjemo, svaka sličnost sa stvarnim događajima i ličnostima, samo je slučajnost. :)
DrakulaIma par ljudi koji bi mogli ovaj deo da ispišu umesto mene, baš zato što su više puta sami bili žrtve. To može, na primer, biti Bane sa one strane interfona, Bora sa one strane telefona, mama sa one strane zida, tetka sa one strane radnog stola...i, naravno, nikada oni zbog kojih Drakula momenti postoje. Mrzim ove momente i pravim se da ne postoje, što ih čini još gorim. "Izvini" bi činilo da se ljudi osete bolje, možda da me razumeju, ali bi isto to "izvini" okrenulo sve drakulasto iz Drakula momenata pravo na mene! Da li zaista toliko mislim samo na sebe?
Kako nastaju Drakule? Nekad je to tako jednostavno... Imaš stvari oko kojih se cimaš, a stvari nekako neće da se iscimaju za tebe. Onda će Drakula da odluči šta i kako dalje. Drugi tip Drakule nastaje kada smo previše kreativni, volimo da maštamo, izmišljamo, analiziramo, predviđamo...i onda slučajno napravimo Drakulu. Ovo može da se desi u busu, od posla do kuće npr, kada u bus uđeš prosto umoran, a iz njega izađeš sa željom da pojedeš prvu osobu koja ti se nađe na putu. Ne pokušavaj sam kod kuće!
Jutro
I to kakvo jutro! Miljakovac samo što se nije probudio, Petar je spavao, i Diksi je spavala, mi smo se smejale. Smejale smo se oko toga šta je slatkasto, šta je namazano, i da li je normalno da imaš onaj muv sa rukama i grokneš u isto vreme :)
Nije bilo toplo, nije bilo hladno, bila je nedelja, bilo je lepo... Kada smo se rastale, hodala sam do kuće poluđuskajući, polusmejići se. Sećala sam se. Lepo je sećati se lepih stvari tako lepog jutra.
Diksi je doručkovala dva puta, jednom pre nego što sam uz pomoć ćebeta opet napravila debila od svog kreveta, i drugi put nakon što sam se probudila i umrla od smeha!
Koliko god ovi redovi bili bez poente, toliko su dali poentu ovoj nedelji :)
Džidža bidže i druge beskorisne stvari
Ceo život sam se svađala sa mamom kada dođe trenutak da treba da sredim svoj sto. Uvek je bio prepun gluposti i beskorisnih sitnica, za koje sam sigurna da mi nikada ničemu neće koristiti, ali koje je, jednostavno, veoma teško baciti. Nekada su bile lepe, važne, obojene različitim osećanjima, nosile sa sobom slike različitih mesta i ljudi. Svaki put kada se odlučim da je red da u te fioke stavim nešto novo, moje stare gluposti isplivaju napolje, osmehnu se, podsete me, pa se ova namera završi tupim osmehom i zatvaranjem fioke. A mama ne može da razume zašto ja to sve čuvam! Njoj bi bilo lako da sve to istrese u kesu...meni nije.
Onda sam počela da razmišljam, ako već znaš da su sitnice beskorisne a ne želiš ili ne možeš da ih se otarasiš, da li na neki način možeš ipak da ih iskoristiš? Za sitna uživanja, glupa, kao što su i one same glupe? Razmišljaću, neću reći nikome... :)
O sreći
Sreća je jedna od najflafijih stvari za koje znam. Kao ni o ukusima, ni o tome šta je za koga sreća, nema poente raspravljati. Nekada su to velike stvari, nekada samo sekunde, nekad ljudi, nekad stvari...
Eee, da stanemo kod ljudi! Srećnim mogu da nas čine ljudi koje volimo, smešni ljudi, dobri ljudi, srećni ljudi...
A šta ako lovom na svoju sreću druge činimo nesrećnim? Može li čovek zaista da uživa u svojoj sreći ako je iz drugih ukrao pozitivnu energiju, zaledio osmeh, razočarao?
Možda to ni sam ne vidi...mada, to je teško.
A možda u stvari i nije srećan, nego je samo druge ljude učinio više nesrećnim od sebe, pa mu je to zadovoljstvo?
Ne mogu da razumem, mada bih htela? Da li ti znaš da mi objasniš?
Нема коментара:
Постави коментар