Nisu me učili, to se vremenom razume, da ono što je drugačije nije loše, već samo nije isto kao to tvoje, što ga, recimo, čini dobrim na neki drugi način. I zbog toga ga prihvatamo. Ali, da li možemo i da uživamo u tome? Da li "prihvatiti različito" znači "dođi, družićemo se ipak!" ili "ok je što postojiš."?Svakako, nije moguće pronaći potpuno nerazličitu osobu, ali je za "uspeh" potrebno nešto veeeliko isto, dovoljno isto da se različitosti u tom slučaju posmatraju kao zanimljivost a ne kao prepreka. Isto će čuvati odnos, graditi ga ili ga samo održavati, a različitosti će biti razlozi za diskusije, razumevanje, učenje. A onda kada istog nema, različitost je jedino što dolazi do izražaja, to je razlog za nerazumevanje, nezainteresovanost, prepirke, hladnoću i, vremenom za "e, hajde baš bismo mogli da se vidimo ovih dana!".
Iako sa nekim provedeš tone vremena i čini ti se da nema razloga da tako ne bude i dalje, različitosti se neminovno stvaraju. One mogu nastati skroz neočekivano, ni iz čega i ničim izazvane, jednostavno su se pojavile tu i tebi se dopadnu pa ih uzmeš. Dalje, moguće je da su bile tu sve vreme, sakrivene, pa su, pod okriljem nove situacije, vremena, mesta, samo izašle na površinu. Neke različitosti napravim sama, neke se same dese, neke želim ali nikako da se pojave...a isto je i prekoputa, pa, ako upotrebiš kombinatoriku, izračunaš lako koliko je to mogućnosti za kretanje odnosa u ovom ili onom pravcu kao i za stvaranje novog.
"Različiti smo" čula sam jednom. Dalje je sve prestalo.
A šta tačno znači "moraš uvek biti različit"? Isto kao na primer "veći" tj nema značenja, dok se ne uporeditiš sa nekim. I tako kada se porediš, nekad ćeš biti manji, nekad veći, nekad viši, nekad niži, reći će da si lepši ili ružniji...ali onošto je sigurno je da si, kako god okreneš, različit uvek. Takođe šta je sigurno je da će se na te razlike različito gledati, pa će nekome biti zanimljive, zadivljujuće, visoke, motivišuće. A u eri kada smo više okrenuti sebi, razlike će često biti tamo nečije nešto, daleko i ne tako zanimljivo, nešto što će nas odaljiti, što će činiti da se ne razumemo. Imam hiljadu i sto različitih teorija o ovome. Da li veštački negovati isto kada vidiš da je skoro izbledelo, koliko snage potrošiti na tolerisanje različitiog i šta onda kada više ne umeš, da li stvoriti isto sa nekim, tj sebe učiniti različitijim zarad nečeg višeg i da li to ikada ima šanse da postane stvarno umesto plastičnog...i ovo i ono..
Dodirnuo me je površinom nokta domalog prsta na levoj ruci. To je ogromno...jel?
Нема коментара:
Постави коментар