Butterfly

Tog jutra bila sam kod Vanje. Sve vreme sam kmecala kako mi se ne ide i kako bih najradije ostala kuci u svoj morbidoidnom raspolozenju...a onda je bajka krenula da se odvija...

Cica i ja smo stigle u Budimpestu oko 6 sati ujutru. Hladna zeleznicka stanica, mnogo ljudi koji nekuda zure, kontrolori koji su od jednom izmileli, ali ti ne mozes da razumes sta zele od tebe...a u jednoj od prostorija, na velikom digitalnom satu pisalo je 06:22 ... i tog trenutka sam znala da cemo pamtiti ovo putovanje i rado mu se vracati.

Ceo kraj oko zeleznicke licio je na ono sto uvek zovu "ta i ta cetvrt", puna praznih i razbijenih izloga, uskih, prljavih ulica i kafe za 35 dinara. Vukle smo torbe, previse pospane, prljave i umorne, i konacno nasle kafic gde cemo uzeti prvu dozu kofeina neophodnu za nastavak tog dana.

Peti je dosao po nas nesto kasnije. Gradskim prevozom smo se odvezle do njegovog stana, prelepog, sa puno cveca, sveca, zidnih satova...i dva kupatila!!!

Sveze, naspavane, mirisljave, nabavile smo mape grada i krenule u istrazivanje.

Budimpesta je prelepa! Svaka zgrada je kao palata, svaka ulica puna cveca, suveniri se sarene svuda, cuje se muzika i prepuno je ljudi. Tog prvog dana obisle smo

Vaci ulicu, pijacu koja izlgeda kao ooogromna palata, a zatim smo izbile na prelepe mostove na Dunavu. Gomila fotografija koje smo napravile ni priblizno ne mogu da docaraju ono sto smo tog dana videle. Gradjevine, hotele, zute tramvaje, vodopad i dvorce, stepenice koje vode visoko na Citadelu i statue na obodima brda...

Prepune utisaka i neizdrzivog bola u nogama, zaspale smo zeljno iscekujuci naredni dan, koji je obecavao!

Za drugi dan nase avanture, isplanirale smo da obidjemo Zooloski vrt, jednu od glavnih stvari zbog koje mi je i palo na pamet da u Budimpestu odem.

Stigle smo do Trga heroja, i na cosku bas preko puta ugledale malo parce raja, sakriveno iza metalne ograde i krosnje drveca. Moka i kapucino brzo su bili posluzeni, uz smeh fotografisani i u slast popijeni, a Heroji su nas zvali da pozurimo, slikamo se, i odemo u zivotinjsko carstvo odmah tu iza.

Nakon 5 sati hodanja i razgledanja, prica je izgledala ovako: mazile smo nosoroga i zirafu, ceskale lenjivca, iguana me je popreko pogledala jer sam je pipnula po nozi, posto je sedela na nekom zidicu tu pored mene, bile smo u istom kavezu sa lesinarima, postoje neobjasnjive ribe i crne zabe sa fluorescentnim sarama, pile se zaista izleze iz jajeta a devojcica na ulazu u jedan skriveni deo zamolila nas je: Please, don't touch the butterfly, and don't leave the way...

Centar grada i ostali neistrazeni delovi i dalje su nas cekali, tako da smo se sa ovog magicnog mesta, a kroz dvoriste dvorca i parkove, uputile opet u grad. Vecernja svetla ulica, mostova i velicanstvenih hotela, otkrivale su novu sliku, velicinu i otmenost ovog grada. Na ulicama, ljudi su svirali violine....

Treci dan dosao je naravno, kako to uvek ide, odmah par minuta nakon sto smo uopste stigle. Danasnja destinacija bilo je sve ono sto nismo videle ovih dana, a do cega mozemo da se dogegamo nasim bolnim nogama... I tako, dok smo pravile prvu pauzu uz soljicu kafe na sred Vaci ulice, otkrile smo magiju fotoaparata koji smo imale, i tada je carolija fotografija pocela. Ozarene, setale smo gradom, prelazile sve mostove, slikale zgrade, cvece, nebo i vodu, lezale u travi i naravno i nju fotografisale...

Cule smo da je to ostrvo Margit, koje se nalazi nedaleko od centra i zgrade Parlamenta kul, pa hajde, kad nam je usput (a i ispostavilo se odmah pored Meka!), da svratimo. Mislim da ni jedna od nas i dalje nije sasvim sigurna sta se tamo dogodilo...da li smo zaista videle svo to cvece, sve te boje, ljude na biciklama, a najvise ogromnu fontanu koja igra u ritmu divne muzike koja dopire sa zvucnika... Gomile ljudi sedelo je okolo, sunce je sijalo a veverica je bezala od prolaznika. Toliko razlicitih boja i oblika cveca kao da je vristalo za novootkrivenom opcijom naseg fotoaparata. Ipak, torbe su nas zvale, pa smo se polako uputile ka Ferenc korutu :)

Noc je pocela da pada, sa njom i kisa....i stvarno, da nije pala, mislila bih da nesto nije u redu!! Sa svom odecom koju imam na sebi, i drugaricom pored sebe, uputila sam se ka zeleznickoj stanici, prepuna utisaka, smeha, srece, uspomena i naravno, zelje za povratkom u ovaj divni grad.

Na kraju, mislim da nije magija samo u sposobnim proizvodjacima fotoaparata i ostale tehnike. Nekad je neophodno da, ko zna zasto, naidje plavi autobus, a nesto kasnije i zuti autobus, da haljina ima lep dezen i da ne smes da diras leptire...tako Budimpesta zahteva od nas da se tamo vratimo...

Za Cicu, do sledece pustolovine...